Poštovani posjetitelju, dobro došao na ovu BLOG GALERIJU, želimo te provesti kroz našu župu i naša naselja - slikom i riječju...onako za oči, ali i za dušu...
Joseph Mayer: MOJA REČICA MOJ RODNI KRAJ
Trideset let me v Rečici ni bilo da trideset let, to mi se tak čini kak da je to čera bilo. Trideset let, od gdar me ni bilo se je v moji Rečici čuda tega promenilo.
Ostala je stara hiža, stara hiža i stari put srce me od žalosti boli, kad se sjetim kuliko put smo bosi išli tut.
Prisušila je i šternja stara, iz ke smo nekad mrzlu vodu pili, i kruglju smo natočili. Čuda pot smo se pred njum sastali pak smo se podivanili.
Zarasle su stare staze kud smo nekad bosi išli prek šume, prek polja, prek strniša a nekad i prek susednog starog dvorišta. U zimi smo nosili debele obrutke u ljetu, hlače su bile zasuknute.
Rubaču i gaće smo iz domaćeg platna šili, u gaćama smo bradošnjak nosili. Na slamarici smo spali, z blazinom se pokrili.
Da nigdar nebum pozabil moju Rečicu moj rodni kraj. Tam sam ostavil moje mlode dane tam je moj zavičaj.
Navek se sjetim onih puta onih zajednièkih toplih trenutka kadi smo se na križnji mi si sastali jedan drugog poslušali.
Čuda put smo se znali po domaće podivaniti si smo se poznali, saki je imal svoj nadimak. Kemu si got fižu došal bes toplega pozdrava i kupice vina ti nisi nikdar domom pošal .
Ono kaj je v Rečici navek lepo čuti i bres čega Rečičaki nigdar nemreju biti Bes lepih popevki kupicu vina spiti i na svojim kajkavskim jeziku se podivaniti.
Kad sat dojdem v Rečicu srce mi od žalosti stoji tak mi se čini kak da mi Rečica spi ali lepsega kraja na svetu meni od Rečice ni šumice, polja, kupa, ravnice su dika moje Rečice.
Da trdeset let me v Rečici ni bilo to mi se tak čini kak da je to čera bilo, trideset let odgar me ni bilo se je v moji Rečici čuda tega promenilo.
